Autor: Aleksandar ŽikićBob Dilan danas ima sedamdeset godina i dva dana i američka, britanska, a verovatno i svetska javnost vrlo je zainteresovana da iz te činjenice izvuče što više inspiracije za sebe i atraktivnosti za svoje konzumente. Magazin „Rolling Stone“ stavio je, naravno, fotografiju mladog Dilana na naslovnu stranu najnovijeg broja i pokušao da udruženim naporima dilanologa, drugih muzičara i čitalaca definiše njegov značaj i doprinos.
Sedamdeset najvažnijih pesama najvećeg savremenog songrajtera - koji je takođe u nedavnom „Rolling Stone“ specijalu zauzeo drugo mesto, posle Beatlesa, na listi najznačajnijih muzičara svih vremena - odabrano je po principu ankete. Na prvom mestu, prema očekivanju, našla se „Like A Rolling Stone“, a malo je stvari koje biste očekivali a nećete ih naći. U tom smislu, lista je pristojna i nema potrebe za posebnim naknadnim komentarima.
U podsekciji o najboljim verzijama Dilanovih pesama, međutim, dogodilo se nekoliko u najmanju ruku diskutabilnih propusta: nema ni Brajana Ferija, ni sastava Manfred Mann, ni Roda Stjuarta, čak ni Elvisa. Ako je izostavljanje opskurnih bisera kao što je „Can You Please Crawl Out Your Window?“ Vilka Džonsona (album „Ice on the Motorway“, koji izgleda još postoji samo u vinilnoj varijanti) donekle normalno u svetu u kakvom živimo, ne osvrnuti se čak ni letimično na „Mighty Queen“ Manfreda Mana ili na Ferijeve obrade već je nedopustivo, a potpuno izostaviti ultimativno trominutno remek-delo kakvo je „Tomorrow is A Long Time“ baca nepotrebnu senku na kompletan izvor.
Opet mogu da razumem da izuzetno tumačenje Nika Drejka (najmanje petnaest poznatih izvođača obradilo je ovu stvar) bude zaobiđeno - bilo bi nepravedno očekivati čuda od mejnstrim magazina kakav je „Rolling Stone“ - ali verzija koju je na albumu „Every Picture Tells a Story“ snimio Rod Stjuart jednostavno se mora naći na bilo kojoj listi sa pretenzijama ka kakvoj-takvoj relevantnosti. O nezemaljskoj Elvisovoj interpretaciji iste stvari suvišno je trošiti reči: dovoljno je citirati samog Dilana, koji je rekao da mu je od svih verzija njegovih kompozicija upravo ta najbliža srcu.
Sedamdeset najvažnijih pesama najvećeg savremenog songrajtera - koji je takođe u nedavnom „Rolling Stone“ specijalu zauzeo drugo mesto, posle Beatlesa, na listi najznačajnijih muzičara svih vremena - odabrano je po principu ankete. Na prvom mestu, prema očekivanju, našla se „Like A Rolling Stone“, a malo je stvari koje biste očekivali a nećete ih naći. U tom smislu, lista je pristojna i nema potrebe za posebnim naknadnim komentarima.
U podsekciji o najboljim verzijama Dilanovih pesama, međutim, dogodilo se nekoliko u najmanju ruku diskutabilnih propusta: nema ni Brajana Ferija, ni sastava Manfred Mann, ni Roda Stjuarta, čak ni Elvisa. Ako je izostavljanje opskurnih bisera kao što je „Can You Please Crawl Out Your Window?“ Vilka Džonsona (album „Ice on the Motorway“, koji izgleda još postoji samo u vinilnoj varijanti) donekle normalno u svetu u kakvom živimo, ne osvrnuti se čak ni letimično na „Mighty Queen“ Manfreda Mana ili na Ferijeve obrade već je nedopustivo, a potpuno izostaviti ultimativno trominutno remek-delo kakvo je „Tomorrow is A Long Time“ baca nepotrebnu senku na kompletan izvor.
Opet mogu da razumem da izuzetno tumačenje Nika Drejka (najmanje petnaest poznatih izvođača obradilo je ovu stvar) bude zaobiđeno - bilo bi nepravedno očekivati čuda od mejnstrim magazina kakav je „Rolling Stone“ - ali verzija koju je na albumu „Every Picture Tells a Story“ snimio Rod Stjuart jednostavno se mora naći na bilo kojoj listi sa pretenzijama ka kakvoj-takvoj relevantnosti. O nezemaljskoj Elvisovoj interpretaciji iste stvari suvišno je trošiti reči: dovoljno je citirati samog Dilana, koji je rekao da mu je od svih verzija njegovih kompozicija upravo ta najbliža srcu.
(izvor --- BLIC)
