Tih šezdesetih godina 20. veka bukvalno se živelo za igranke. Đuskalo se na sve strane – na Mašincu, Pravnom, Krsmancu... A kada je otvorena 16. oktobra 1966. godine Dansing sala beogradskog Doma omladine, ubrzo je postala najposećenije mesto u gradu. Za „odrasle“ igranke su održavane tri-četiri puta nedeljno, a za mlađe dva puta, i to kao popodnevne čajanke. Interesovanje je bilo ogromno, pa su se zbog loše ventilacije u toku letnjih meseci igranke selile na otvoreno – Crni biseri su svirali u dvorištu Frizerske škole preko puta Doma, a Siluete kod Kališa, na uglu Vasine i Tadeuša Košćuškog.
Plesalo se do iznemoglosti, piše u monografiji izdatoj povodom 30 godina Doma omladine, čiji smo redak primerak pozajmili od Ratka Šutića, jednog od autora. U Dansing sali su svirali najatraktivniji sastavi tog vremena: već pomenuti Crni biseri i Siluete, Džentlmeni, Elipse, Delfini, a prvi put u Beogradu ovde su nastupile i go-go gerle. Bilo je večeri, seća se bivši šef poslovnice za priredbe Dragutin Grdanički, kada se prodavalo i po tri-četiri puta više ulaznica nego što je sala imala mesta. Ishod je bio logičan – zbog besomučnog skakanja uz zvuke rokenrola konstrukcija poda uskoro je popustila od silnih vibracija.
Matijina porukaMuzički program Doma dugo je ostao van domašaja „urednika“, zapisao je u monografiji Nikola Nešković, jedan od najčuvenijih disk džokeja tog doba. Kao plod te samostalnosti, već 1967. održan je „dvoboj decenije“ – Elipse protiv Silueta, uz VIS Roboti nastupa džez balet grupa Lokice Stefanović, dolaze Džimi Stanić, Kićo Slabinac, a za sedeljke sa Dragom Diklićem karte su prodavane mesecima unapred. Kreću prve gitarijade, izbori za najelegantniju mini suknjicu, a u Dansing stižu i svetske legende - Džimi Hendriks, Rej Čarls, Tina Tarner, Di Parpl...
Za popularizaciju nove muzike ogroman značaj imao je izlazak prvog broja „Džuboksa“ sa Stonsima na naslovnoj strani (3. maja 1966). U knjizi „Godine na 6“ legenda Crnih bisera Vlada Janković Džet o tome kaže: „Konačno jedna novina potpuno okrenuta popularnoj muzici bez gnjavaža o džezu, klasičnoj muzici i narodnjacima.“
Rokersko ludilo nije se dopalo ideološkim čistuncima koji su tvrdili da „nedolični čupavci truju omladinu i propagiraju zapadnjačke manire“. A među njima se vrzmaju i razne nemuzičke face. Poput Matije Bećkovića koji je jednom prilikom rokerima poručio da „ne pevaju tralalajke i već otpevane pesme, već da pokušaju da budu svoji, novi i angažovani“.
Gospar BrozTih godina Dansing salu redovno je posećivao i „najdraži gost“ – Josip Broz Tito. Noć između 24. i 25. maja štafeta mladosti je provela u Domu omladine, a Momčilo Stanišić, koji je radio na organizaciji ovih „noćenja“, kaže da su to uvek bile priredbe po strogo zadatom scenariju. Generalnu probu, piše Stanišić u monografiji o Domu omladine, smeo je da prekine samo reditelj ili lice iz Službe. A kao potvrdu privrženosti „čupavaca“ revolucionarnoj tradiciji, rokeri su obično pevali partizanske pesme, doduše u svojoj obradi.
Stanišić opisuje priredbu na čijem je početku mladi radnik iz Priboja recitovao pesmu Duška Trifunovića „Teška industrija“, potom su Azra Halilović, Lidija Kodrič, Saška Petkovska i Bisera Veletanlić izvele „koncert za četiri alta“, da bi na kraju Korni grupa i Elipse, čije je učešće jedva odobrio protokol, napravili eksperiment i svirali stav iz opere „Aida“. A nakon priredbe, kad mu se jedan „dubrovački trubadur“ obratio sa gosparu, Tito se slatko nasmejao i pružio mu ruku kao da kaže – „pa i nisi mnogo pogrešio“.
Na koncertu u Domu omladine januara 1968. viđen je i tada disident Dobrica Ćosić, a par meseci ranije, Ćosić je na jednoj tribini „čupavcima“ poručio:
„Marš na Drinu nije vaša pesma: s tim maršom vi nećete odmarširati u budućnost. Ni Kozaračko kolo nije vaše kolo: u tom kolu vi ne možete da iskažete svoja osećanja. Svoju nacionalnu svest vi ne možete da potvrđujete zahtevom za izgradnju pruge Beograd–Bar, mala je to pruga za vaše doba.“
Osigurana frizuraO važnosti nastupa u Domu svedoči i anegdota sa splitskim Delfinima koji su se skinuli ispred restorana „Sunce“ i izjavili: „Nismo došli u Beograd zbog para.“ Zbog imidža rokeri su smišljali svakakve ludosti.
„Po ugledu na strane kolege pustili smo duge kose, što nije prošlo bez otpora, pa čak i pretnji da ćemo biti javno ošišani. Zoran Miščević je čak na visok iznos osigurao svoju čuvenu frizuru kod ZOIL-a Dunav. Nabacio je neki miris, ’silvester’, i gde god bi prošao za klince je to postojala „obeležena teritorija“, znak da su Siluete tu negde u blizini. A ja sam naručio kod obućara crvene cipele što je izluđivalo i mnoge kolege, a naročito Preleta“, priseća se u monografiji o Domu jedan od najstarijih naših rokera, frontmen Džentlmena, Branko Marušić Čutura.
Dom je uvek bio prebukiran, klinci su dolazili ranije da budu bliže podijumu, a oni prvi redovi i nisu đuskali – samo su blenuli u izvođače, njihovu garderobu i opremu. „Najlepši deo grada je dolazio na naše igranke, pa su nam čak i neki funkcioneri zavideli i molili nas da ’uradimo’ nešto za njih kod naših obožavateljki“, kaže Čutura.
Te 1969. godine, upamćene po legendarnom Vudstoku, na igrankama u Dansing sali bilo je 128.127 posetilaca. A onda je otvorena diskoteka.
Bez incidenata Ubrzo disko klubovi preuzimaju primat, a živa svirka rok bendova mogla se čuti samo na koncertima. „Gotovo je bilo s romantikom, mistifikacijom i bajkovitim maštanjima. Dolazilo je vreme surove racionalnosti i onog čuvenog – kol’ko para, tol’ko muzike”, seća se Vlada Džet.
U monografiji o Domu omladine piše da je interesovanje za diskoteku bilo toliko da bi ulaznice planule već u pretprodaji, a organizatori su morali da probiju stakleni zid kako bi 150 posetilaca moglo da diše u prostoriji koja je mogla da primi jedva pedesetak. Skromno opremljena, sa klupama za sedenje, šankovima i kabinom od dasaka za disk džokeja, diskoteka je radila sedam dana u nedelji, od 20 do dva časa posle ponoći. Iako je bila uvek puna, u diskoteci Doma omladine, pisala je „Politika ekspres“, godinama nije zabeležen nijedan incident.
Dok pišem ovaj tekst posmatrajući ćerku kako se u 11 naveče tek sprema za izlazak, pomislio sam na reči Nikole Neškovića koji u monografiji povodom 30 godina Doma omladine na kraju svojih sećanja kaže: „Možda je sve to bilo i previše dobro za nas. Zato i nismo znali šta imamo.“ (izvor ---
BLIC)
