Domaćeg rokenrola ne bi bilo da na početku nije bio Nikola Karaklajić. Uveo je rokenrol u naš medijski zavičaj. Iza njega ostaje najveće osvajanje šezdesetih: „Muzički automat”, „Sastanak u devet i pet” i „Veče uz radio” na Radio Beogradu, „Džuboks” kao prvi muzički mesečnik, ne Jugoslavije već Evrope, i „Koncert za mladi ludi svet”, prva svetska TV emisija za koju su snimani posebni filmovi, baš za svaku pesmu. To će se osam godina kasnije nazvati video spot.Njegovo mesto i sve zasluge tek će morati da budu procenjene, ali su svakako mnogo značajnije nego što stoji u zvaničnoj verziji.
Disk-džokeji bili su ti čarobnjaci koji su nas prevodili preko ogromnog zvezdanog mosta, od stvarnosti ka snu. Oni su se kretali u galaksijama, među Lenonima, Džegerima, Dilanima, Adamoima i Hendriksima, komandovali neznanim meteorima, stalno osećali njihov sjaj, a nama se obraćali, jedan na jedan, razumljivim jezikom. Oni s one, a mi s ove strane starog radio-aparata.
Nikola, profa po obrazovanju, šahista po titulama, a veliki uzor u životu, predvodnik je onih koji su se odlikovali pouzdanim znanjem, istančanim ukusom i zaraznom sugestivnošću. Njegov muzički izbor bezrezervno smo prihvatali kao svoj. Tako, baš tako, u tinejdžerske sobe i našu stvarnost useljavao je rokenrol kao pravo da se bude slobodan, drugačiji i svoj.
Kad je tri velike misije uspešno okončao, Nikola je posao ostavio naslednicima.
I vratio se u svet šaha i ozbiljnijeg novinarstva.
On je prvi znao da je sloboda u medijima zanosna, a tako varljiva stvar. Čini ti se da je velika, a zapravo je nema.
Nikolu sam upoznao 1965. i imao čast da s njim, uz prekide, radim na prvom programu Radio Beograda sve do 1975. godine. Kad mi je otac umro, vodio me je, mudrošću učitelja i opreznošću šahiste, kroz mladost - ka životu.
Vest o Nikolinoj smrti me zatiče u ubeđenju: takvi ljudi više ne postoje! (Autor: Petar Popović, Blic BG)
Нема коментара:
Постави коментар