(autor teksta: Milan Vlajčić )
Ovih dana (12. februara) navršava se pola veka od tragične smrti Branka Miljkovića, princa srpske poezije, kako su ga za kratkog života (tek je napunio 27 godina života) proglasili kritičari.
Godinama nema njegovih knjiga u knjižarama, dok neki njegovi pesnički ispisnici dobiše poslednjih godina i po nekoliko izdanja sabranih dela. Ubi ga prejaka reč, kako je sam za sebe rekao, a ta reč je imala i dobre pomoćnike.
Neki prijatelji i kritičari ga olako svrstaše u proklete pesnike (francuski izraz za Remboa, Verlena i druge, od kojih se niko nije ubio). Potom je pokrenuta potraga za jednom ženom koja je bila surova prema pesniku (nije uslišila njegovu zemaljsku želju).
Preskače se veliki skandal u književnoj čaršiji, iz kojeg je B. M. izašao kao tragična žrtva. Posle dodeljivanja Oktobarske nagrade Branku Miljkoviću, jedne večeri je u Klubu književnika grupa pisaca i prijatelja napala nagrađenog da se prodao režimu, a on je (prilično pijan) prihvatio ponudu da javno vrati nagradu.
Odmah je nađen prazan list hartije, Brankovu izjavu je pesnik Branko V. Radičević odneo u redakciju „Duge”. Ujutro je Miljković jurnuo da povuče izjavu, ali mu je rečeno da je zakasnio (što je bila laž). Desetak Brankovih prijatelja i kritičara javno ga je zbog toga oblatilo.
Posramljen, utekao je u Zagreb, gde su mu utočište pružili Zvonimir Golob i Irena Vrkljan. Jednog jutra je njegovo telo nađeno pored nekog periferijskog bircuza.
Dvadesetak godina kasnije, kad su već poremećeni odnosi sa Hrvatskom, javili su se naknadni tumači (među njima i pesnik T. Mladenović) tvrdeći da su ga ubili hrvatski nacionalisti. Udeo beogradske književne čaršije je zabašuren do danas, kako treba.
Godinama nema njegovih knjiga u knjižarama, dok neki njegovi pesnički ispisnici dobiše poslednjih godina i po nekoliko izdanja sabranih dela. Ubi ga prejaka reč, kako je sam za sebe rekao, a ta reč je imala i dobre pomoćnike.
Neki prijatelji i kritičari ga olako svrstaše u proklete pesnike (francuski izraz za Remboa, Verlena i druge, od kojih se niko nije ubio). Potom je pokrenuta potraga za jednom ženom koja je bila surova prema pesniku (nije uslišila njegovu zemaljsku želju).
Preskače se veliki skandal u književnoj čaršiji, iz kojeg je B. M. izašao kao tragična žrtva. Posle dodeljivanja Oktobarske nagrade Branku Miljkoviću, jedne večeri je u Klubu književnika grupa pisaca i prijatelja napala nagrađenog da se prodao režimu, a on je (prilično pijan) prihvatio ponudu da javno vrati nagradu.
Odmah je nađen prazan list hartije, Brankovu izjavu je pesnik Branko V. Radičević odneo u redakciju „Duge”. Ujutro je Miljković jurnuo da povuče izjavu, ali mu je rečeno da je zakasnio (što je bila laž). Desetak Brankovih prijatelja i kritičara javno ga je zbog toga oblatilo.
Posramljen, utekao je u Zagreb, gde su mu utočište pružili Zvonimir Golob i Irena Vrkljan. Jednog jutra je njegovo telo nađeno pored nekog periferijskog bircuza.
Dvadesetak godina kasnije, kad su već poremećeni odnosi sa Hrvatskom, javili su se naknadni tumači (među njima i pesnik T. Mladenović) tvrdeći da su ga ubili hrvatski nacionalisti. Udeo beogradske književne čaršije je zabašuren do danas, kako treba.
(izvor --- BLIC)
