среда, 02. новембар 2016.

Iskre - Nebeski Jahači (Ghost Riders In The Sky)



Mića M је рекао... 

 "Osnivača Iskri Slavoljuba Bogdanovića sam lično znao.Nosio je u sebi neprevazidjeno majstorstvo izvornog ritmičara.Poslušajte samo njihove Nebeske jahače, počinju sa konjskim topotom ritam gitare.To je jedna od najboljih ako ne i najbolja verzija koju sam ikada čuo.Bolja i od verzije Šedouza"

уторак, 01. новембар 2016.

Labud plovi po tom jezeru (i proklinje svoju sudbinu)



"Labud plovi po tom jezeru

i proklinje svoju sudbinu:

o prokleta moja sudbino,

kad ja nemam kog sam ljubio."


Danas na TV Avali u popodnevnim satima je prikazan film Skupljači perja (Aleksandar Saša Petrović, 1967).  Eto razloga i povoda za (jednu) GOOGLE and NET pretragu!
Film ulazi u finale. Porodica Bore Perjara je pred crno-belim TV-om. Mirno veče... Beli Bora u naručju drži dete: kćerku ili sina, svejedno. Na TV-u ide pomenuta pesma. Beli Bora spušta dete i napušta svoj dom, ubogi dom. Život je završen, nema ga više...
Beli Bora je taj beli labud iz pesme. Mogao bih da citiram (copy + paste) reči sa jednog NET-foruma:
"Holivudski magovi naučili su nas kako odlaze heroji (u smrt, bajku ili legendu).
Beli Bora (Bekim Fehmiju) jeste bio heroj. Pio je, krao, varao na kocki, jurio kurve, prebijao ženu, krstio mrtvo dete, korumpirao popa i igumaniju, pa i ubio, ali mu Veliki Majstor Petrović nije dao da ode kao heroj.
Bora koji je sekao vene uz vatrenu cigansku muziku, kao zadnja ljiga išunjaće se iz kuće (i filma) uz zvuke anemičnog salonskog šlagera koji njegova nevoljena žena kao opčinjena sluša i gleda sa malog ekrana tv prijemnika. Ostavljajući majku, decu, obe žene i brinući se za ono što čovek najviše voli - samog sebe. U pravoslavnom strahu od narodne milicije.

Labud plovi po tom jezeru

I proklinje svoju sudbinu:

O prokleta moja sudbino,

Kad ja nemam kog sam ljubio...


Nije Tisa ni bila njegova ljubav. Samo ispunjena želja.
A Tisa? On se njoj usput desio. Na putu odrastanja. "
(izvor --- http://forum.mondo.rs/index.php?/topic/37-jugoslovenski-film/)

Mogao bih, ali ja u napisane reči ne verujem. Napisao ih je neko ko... ko...

I znam da sam u stanju da tu scenu mnogo bolje opišem, da je osetim... Možda ne baš kao Aleksandar Saša Petrović koji ju je osmislio i preneo na veliko platno, ali blizu... Vrlo blizu...

Beli Bora je bio neko ko je skupljao belo, guščije perje i porediti ga sa Belim Labudom je sasvim umesno.
Ako je njegova koža tamna njegovo srce, duša je bela. Labuđa.
Ni guske nisu dovoljno bele da oslikaju belinu njegove duše već samo - labud.
I ko može i sme da tvrdi da Saša Petrović nije pošao upravo od te scene i onda iskonstuisao ceo film?! Da je to bila njegova Arijadnina nit koju je sledio i unapred i unazad provlačeći se kroz lavirint dvočasovnog igranog filma?!

Sve u filmu SKUPLJAČI PERJA je podređeno upravo toj antologijskoj sceni - odlazak, odlazak zauvek.

Čak je i Mirtina sudbina bolja od sudbine Belog Bore. Bolje i časna, čista smrt nego izabrati NEPOSTOJANJE. Otići u nepostojanje...
SUOČITI SE SA NEPOSTOJANJEM... To je najstrašnije...

To finale, završetak filma na neki način podseća i na sudbinu junaka Dragoslava Mihailovića iz romana KAD SU CVETALE TIKVE. Ali je surovija, mnogo surovija.

Vojvođanski Ciganin koji leti panonskom ravnicom raširenih krila i visoko... visoko... Ma gde otišao nikada više neće moći da poleti.

Život je ponekad gori i od smrti. Mnogo gori. To je ta prokleta sudbina Beloga Bore.

(P.S.
Tekst je napisan i objavljen 23.07.2011.g.
Onoga dana kada je otišla EJMI V.)

четвртак, 01. септембар 2016.

Preminuo Josip Bukal, legenda Želje

Legendarni fudbaler Željezničara Josip Bukal preminuo je u utorak uveče u Sarajevu u 71. godini života.

Za Željezničar je ukupno odigrao 290 zvaničnih utakmica, uključujući i standardne nastupe u šampionskoj generaciji u sezoni 1971/1972. Postigao je i 128 golova i drugi je strelac u istoriji kluba.

среда, 23. март 2016.

Kad budem mrtav i beo (1967) - Audicija

video

Živojin Pavlović
(1933, Šabac-1997, Beograd) spada u grupu reditelja “crnog talasa” (Stojanović, Petrović, Žilnik, Makavejev), što je predstavljalo političku oznaku koju je tadašnji režim odredio za “dela koja su ’crno’ slikala stvarnost pod uticajem francuskog “novog talasa” i filmskih reditelja osobene estetike poput Bunjuela, Bergmana, Antonionija” .
Sam Pavlović je tvrdio da se termin “crni talas” formirao povodom slučaja njegovog filma „Zaseda” 1969. godine, jer je tad “u jesen ideološka komisija zaseda, tu se formira pojam ’crnog talasa’“.
Završivši Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu počinje da drži predavanja o filmu u unutrašnjosti Srbije .
U to vreme počinje da, isprva amaterski, snima filmove: dokumentarni “ Ljuba Popović” (1958, nedovršen) zatim “Voz 4686” koji je uništen od strane UDB. Slede filmovi “Triptih o materiji i smrti” (1960) i “Lavirint” (1961).
Kao profesionalni reditelj snimio je sledeće filmove: “Žive vode” u okviru omnibusa “Kapi, vode, ratnici” (1962), “Obruč” u okviru omnibusa “Grad” (1963), “Neprijatelj” (1965), “Povratak“ (1966), “Buđenje pacova“ (1967), “Kad budem mrtav i beo” (1968), “Zaseda” (1969), tv-serija “Pesma” (1974) (po romanu Oskara Daviča), “Crveno klasje” (1970), “Let mrtve ptice” (1973), Hajka (1973), “Doviđenja u sledećem ratu” (1980), “Zadah tela (1983), “Na putu za Katangu” (1987), “Dezerter” (1992), “Država mrtvih” (nemontiran). Autor je i više scenarija: “Opklada” i “Tragovi crne devojke” (režija Zdravka Randića) kao i scenarija za televiziju.
Sarađivao je, nepotpisan, i na snimanju brojnih filmova među kojma se izdvajaju “Siroma sam al sam besan” Dragoljuba Ivkova, “Devojački most” Miomira Stamenkovića i “Košava” Dragoslava Lazića.

[izvor -- NOVI KADROVI, fragment]