среда, 15. март 2017.

Književnost: VLADO DIJAK


Na pitanje "Ko je Vlado Dijak" jedan od mogućih odgovora jeste:
On je najnepoznatiji klasik domaće književnosti, sarajevski bohemski pjesnik koji si je mjesto u povijesti kupio još 1974-te, u trenutku kad je Goran Bregović uglazbio njegove stihove što su govorili o djevojci koja putuje na studij, a tužni je mladić, pjesnik sam, ispraća. Mladić, preplavljen emocijom, ne zna što bi rekao, najradije nešto visoko i osjećajno, ali onda na kraju ipak izgovara jednu 'banalnu' rečenicu.
Pjesma se, naravno, zvala Selma, a rečenica-stih koja je iz poezije ušla direktno u govor, u jezik, bila je koja druga nego '...i molim te, ne naginji se kroz prozor.'
Oni koji su imali tu sreću da bar jednom prisustvuju koncertu Bijelog dugmeta znaju moment: kad bi nakon Vladinog (ili Lazinog) intra na orguljama, na onaj ravni h-mol, Bebek (i druga dva poslije) naglo intonirao 'Selma...', dvorana bi eruptirala u prepoznavanju.
Selma je bila klasik valjda već u trenutku kad je nastala.
Tekst se zapravo odnosio na drugo, ranije vrijeme, ono teško poslijeratno, ranih pedesetih. Više od dvadeset godina kasnije, poslije koncerta Dugmeta u Lisinskom, Bregoviću je prišla dobrodržeća gospođa i rekla:’Ja sam Selma Vlade Dijka.’ (ovu angedotu ispričao je sam Brega u jednom od intervjua u Dugmetovoj biografiji “Ništa mudro”; kao tinejdžer čitao sam je, anegdotu, po sto puta i nikada mi je nije bilo dosta)
Televizija Sarajevo je napravila davnih dana i jedan mali dokumentarac o Vladi Dijku. Slabo pamtim šta je točno bilo tu, ali sjećam se pjesnika: nasmiješen, u sivom hubertusu i sa šeširom, govorio je u kameru, okolo je padao beskrajno poetični sarajevski snijeg (uvijek sam mislio da romantika njihove škole pjesme ima nekog vraga s tamošnjom klimom), a Dijak je izgledao kao čovjek koji poznaje kafanu, barem koliko i pisanje. Izgledao je opušteno.
Mnogi njegov sugrađanin-pisac poznatiji i uspjesniji, ali bilo je nešto u čemu ih je on 'šio' - bio je ona vrsta umjetnika koja možda i nije napravila velik opus, ili ‘kapitalno djelo’ (bože me sačuvaj takve karakterizacije kod nas najčešće!), ali zato jest jednim potezom, jednim naglim udarcem inspiracije i dobrih zvijezda, napravila sebi mali važan kut, mali međaš, stvorila sebi mjesto u plejadi i sad živi kupajući se u toj svjetlosti. Izgledao je kao oni koji su u jednom trenutku dosegli, uhvatili komadić vječnosti i onda se nakon toga opustili i tako relaksirani, ever since, žive dalje svoj život, umjetnički i privatni.
Možda mi se tu dopadala i činjenica da je netko iz svijeta književnosti 'prešao' u onaj (tada) daleko važniji - svijet rock'n'rolla, a ta je mala, intimna i savršena simbioza činila da oba umjetnička svijeta i obje realnosti postanu jedna od druge bogatije, da nisu jedna incestuozna kombinacija nego da se međusobno oplemenjuju.
Pametni znaju da imati sreću da čovjek bude dio ovakve kombinacije kao što je bila Bregović-Dijak je izuzetno rijetka pojava - uspješna,... ne uspjesna - DOBRA pop-pjesma, kombinacija muzike i teksta, traje sto puta duže nego ijedna zbirka 'suvremene' poezije. Osjećaj da ljude ponese dobra pjesma i da je nepoznati zapjevaju, već mora da je neopisiv, ali osjećaj, naznaka da bi pjesma mogla potrajati u vremenu, veličanstven je za autore.
Ovo saznanje je vjerovatno bilo razlog zašto je, za razliku od svojih uspješnih i samovažnih kolega, Vlado Dijak, da upotrijebim omiljeni pridjev samog Bregovića, izgledao tako 'komotno'.
(Đorđe Matić  2002-08-02)


Pozdravlja vas Dijak Vlado, 
što rakiju pije rado!
by ;-) @ 2003-04-25

Za sve znalce, Vlado Dijak je takođe i autor Čoline pesme "Stanica Podlugovi".
by Brezanin @ 2004-06-20

Da ga (Goran) Bregović nije otkrio...
(by zasluzni gradanin @ 2005-05-03)

Ambasador boema. Odlična stvar, kao i Selma.
by belzebub @ 2005-07-15

Da ga Bregović nije otkriom, i dalje bi se znalo o Vladi Dijaku.
Ambasador Boema je samo jedna od mnogih Vladinih knjiga. Mislim da je Vlado jedan od rijetkih kojima slava nije udarila u glavu. Vlado je bio pravi boem.
(Sarajevo @ 2006-04-11)

Jedna anegdota o Vladi Dijaku: ’OVO JE SALKO, DAJ MU PIČKE MALKO’
Još nešto o Vladi Dijaku, koji je, osim toga što je bio sjajan pijanac, bio i vrlo talentovan pesnik. Vidi njegovu ranu zbirku „Topovi i glagoli”.
Za Dijaka, kao boema, zna se da je najveći deo svoga radnog vremena, pijackajući, provodio u proslavljenoj (danas bi se reklo – kultnoj) kafani „San”.
Kafana je, inače, bila nikakva, a nalazila se negde oko Malog parka između Radio Sarajeva i zgrade SSRNBiH (Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine). Njeni, koliko se sećam, pink zidovi kao da su bili naručeni za sanjare i depresivne novinare. Kafana „San” bejaše, dakle, radno mesto Dijakovo.
A sada o jednoj od mnogih anegdota o Dijaku, koju sam čuo od novinara i književnika Nenada Radanovića. Pa, štono reč, ako laže on, lažem i ja. Pošto kupio – po to i prodao.
Elem, priča ide ovako. Poslali Dijaka na službeni put u Goražde. Vozač čuvene „volge” bio je neki Salko, čije je ime – radi jedne rime, koja će se, kao poenta, pojaviti na kraju ovoga nepretencioznog zapisa – Dijaku u čast – vrlo važno. Trebalo je da Dijak napravi nešto kratko i duhovito, nešto kao portret predsednice goraždanskog, Opštinskog SSRN-a. A žena je, kažu bila lepotica, koja je ubrzo očarala već pomalo „naćefleisanog” (pripitog) Dijaka. Opčinjen njenom lepotom, a zaboravivši se, Dijak je bio direktan. Zatražio je od nje da njemu, boemu, novinaru i bivšem, zaboravljenom piscu, malčice da one ženske stvari. Anegdota, dalje, kazuje da je žena digla frku neviđenu, da je isterala Dijaka i odmah telefonom pozvala direktora RTV Bosne i Hercegovine. Tako i tako, zar oni ne znaju koga šalju na put i kako može jedan pijani novinar da, u ime RTV-a, od nje, predsednice SSRN-a, koja je takoreći lokalni politički faktor, traži ono što ona tako dražesno skriva među nogama?
U Sarajevu – uzbuna. Pozovu Dijaka u Glavnu Kancelariju, izgrde ga, udare u one komunjarske žice – je li on svestan šta je napravio, kako bruka i profesiju i jednu državnu ustanovu i slične budalaštine. Pitali su ga ko ga je ovlastio da u ime ustanove od drugarice te i te traži – pičke.
– Izvinite, druže direktore – odgovorio je Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime.
Nego, neka on tu, ne časeći časa, odmah, na licu mesta, napiše izvinjenje i neka vozač Salko, iz istih stopa, ’pali’ kola i nosi to izvinjenje drugarici Toj i Toj. Rečeno, učinjeno.
Puni sebe, mislivši da su Dijaka saterali u tesnac, nisu ni pročitali ono što je ovaj napisao. A na toj ceduljici-pisamcetu napisao je kratko: Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko!
Skandal je bio potpun. Za predsednicu najveći krivac za ovu (ponovljenu) blamažu i uvredu (sad ne samo usmenu, nego i overenu, zvaničnu, takoreći sa memorandumom RTV) bili rukovodioci ustanove.
A Dijak je, posle svega, otišao u „San” – na još-po-jednu-pa-da-zapevamo rakiju.
(Branko Stojanović, 28.decembar 2006)

Vlado Dijak je također napisao tekstove balada "Čisti Bijeli Snijeg" koju pjeva Arsen Dedić i "Betonska Brana" koju izvode Indexi.
by Za Ambasadora Boema @ 2008-10-25

Odličan tekst o čovjeku koji to zaslužuje!
Ponosna sam što nosim ime SELMA!..
(malena @ 2009-11-26)


REČE mi JEDAN čoek da je Vlado napisao i predivni roman "Topovi i slavuji".
Čitao sam ga u sedmom razredu osnovne.
(recemi1coek @ 2011-07-20)

(izvor - LEKSIKON YU MITOLOGIJE)

среда, 02. новембар 2016.

Iskre - Nebeski Jahači (Ghost Riders In The Sky)



Mića M је рекао... 

 "Osnivača Iskri Slavoljuba Bogdanovića sam lično znao.Nosio je u sebi neprevazidjeno majstorstvo izvornog ritmičara.Poslušajte samo njihove Nebeske jahače, počinju sa konjskim topotom ritam gitare.To je jedna od najboljih ako ne i najbolja verzija koju sam ikada čuo.Bolja i od verzije Šedouza"

уторак, 01. новембар 2016.

Labud plovi po tom jezeru (i proklinje svoju sudbinu)



"Labud plovi po tom jezeru

i proklinje svoju sudbinu:

o prokleta moja sudbino,

kad ja nemam kog sam ljubio."


Danas na TV Avali u popodnevnim satima je prikazan film Skupljači perja (Aleksandar Saša Petrović, 1967).  Eto razloga i povoda za (jednu) GOOGLE and NET pretragu!
Film ulazi u finale. Porodica Bore Perjara je pred crno-belim TV-om. Mirno veče... Beli Bora u naručju drži dete: kćerku ili sina, svejedno. Na TV-u ide pomenuta pesma. Beli Bora spušta dete i napušta svoj dom, ubogi dom. Život je završen, nema ga više...
Beli Bora je taj beli labud iz pesme. Mogao bih da citiram (copy + paste) reči sa jednog NET-foruma:
"Holivudski magovi naučili su nas kako odlaze heroji (u smrt, bajku ili legendu).
Beli Bora (Bekim Fehmiju) jeste bio heroj. Pio je, krao, varao na kocki, jurio kurve, prebijao ženu, krstio mrtvo dete, korumpirao popa i igumaniju, pa i ubio, ali mu Veliki Majstor Petrović nije dao da ode kao heroj.
Bora koji je sekao vene uz vatrenu cigansku muziku, kao zadnja ljiga išunjaće se iz kuće (i filma) uz zvuke anemičnog salonskog šlagera koji njegova nevoljena žena kao opčinjena sluša i gleda sa malog ekrana tv prijemnika. Ostavljajući majku, decu, obe žene i brinući se za ono što čovek najviše voli - samog sebe. U pravoslavnom strahu od narodne milicije.

Labud plovi po tom jezeru

I proklinje svoju sudbinu:

O prokleta moja sudbino,

Kad ja nemam kog sam ljubio...


Nije Tisa ni bila njegova ljubav. Samo ispunjena želja.
A Tisa? On se njoj usput desio. Na putu odrastanja. "
(izvor --- http://forum.mondo.rs/index.php?/topic/37-jugoslovenski-film/)

Mogao bih, ali ja u napisane reči ne verujem. Napisao ih je neko ko... ko...

I znam da sam u stanju da tu scenu mnogo bolje opišem, da je osetim... Možda ne baš kao Aleksandar Saša Petrović koji ju je osmislio i preneo na veliko platno, ali blizu... Vrlo blizu...

Beli Bora je bio neko ko je skupljao belo, guščije perje i porediti ga sa Belim Labudom je sasvim umesno.
Ako je njegova koža tamna njegovo srce, duša je bela. Labuđa.
Ni guske nisu dovoljno bele da oslikaju belinu njegove duše već samo - labud.
I ko može i sme da tvrdi da Saša Petrović nije pošao upravo od te scene i onda iskonstuisao ceo film?! Da je to bila njegova Arijadnina nit koju je sledio i unapred i unazad provlačeći se kroz lavirint dvočasovnog igranog filma?!

Sve u filmu SKUPLJAČI PERJA je podređeno upravo toj antologijskoj sceni - odlazak, odlazak zauvek.

Čak je i Mirtina sudbina bolja od sudbine Belog Bore. Bolje i časna, čista smrt nego izabrati NEPOSTOJANJE. Otići u nepostojanje...
SUOČITI SE SA NEPOSTOJANJEM... To je najstrašnije...

To finale, završetak filma na neki način podseća i na sudbinu junaka Dragoslava Mihailovića iz romana KAD SU CVETALE TIKVE. Ali je surovija, mnogo surovija.

Vojvođanski Ciganin koji leti panonskom ravnicom raširenih krila i visoko... visoko... Ma gde otišao nikada više neće moći da poleti.

Život je ponekad gori i od smrti. Mnogo gori. To je ta prokleta sudbina Beloga Bore.

(P.S.
Tekst je napisan i objavljen 23.07.2011.g.
Onoga dana kada je otišla EJMI V.)

четвртак, 01. септембар 2016.

Preminuo Josip Bukal, legenda Želje

Legendarni fudbaler Željezničara Josip Bukal preminuo je u utorak uveče u Sarajevu u 71. godini života.

Za Željezničar je ukupno odigrao 290 zvaničnih utakmica, uključujući i standardne nastupe u šampionskoj generaciji u sezoni 1971/1972. Postigao je i 128 golova i drugi je strelac u istoriji kluba.

среда, 23. март 2016.

Kad budem mrtav i beo (1967) - Audicija

video

Živojin Pavlović
(1933, Šabac-1997, Beograd) spada u grupu reditelja “crnog talasa” (Stojanović, Petrović, Žilnik, Makavejev), što je predstavljalo političku oznaku koju je tadašnji režim odredio za “dela koja su ’crno’ slikala stvarnost pod uticajem francuskog “novog talasa” i filmskih reditelja osobene estetike poput Bunjuela, Bergmana, Antonionija” .
Sam Pavlović je tvrdio da se termin “crni talas” formirao povodom slučaja njegovog filma „Zaseda” 1969. godine, jer je tad “u jesen ideološka komisija zaseda, tu se formira pojam ’crnog talasa’“.
Završivši Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu počinje da drži predavanja o filmu u unutrašnjosti Srbije .
U to vreme počinje da, isprva amaterski, snima filmove: dokumentarni “ Ljuba Popović” (1958, nedovršen) zatim “Voz 4686” koji je uništen od strane UDB. Slede filmovi “Triptih o materiji i smrti” (1960) i “Lavirint” (1961).
Kao profesionalni reditelj snimio je sledeće filmove: “Žive vode” u okviru omnibusa “Kapi, vode, ratnici” (1962), “Obruč” u okviru omnibusa “Grad” (1963), “Neprijatelj” (1965), “Povratak“ (1966), “Buđenje pacova“ (1967), “Kad budem mrtav i beo” (1968), “Zaseda” (1969), tv-serija “Pesma” (1974) (po romanu Oskara Daviča), “Crveno klasje” (1970), “Let mrtve ptice” (1973), Hajka (1973), “Doviđenja u sledećem ratu” (1980), “Zadah tela (1983), “Na putu za Katangu” (1987), “Dezerter” (1992), “Država mrtvih” (nemontiran). Autor je i više scenarija: “Opklada” i “Tragovi crne devojke” (režija Zdravka Randića) kao i scenarija za televiziju.
Sarađivao je, nepotpisan, i na snimanju brojnih filmova među kojma se izdvajaju “Siroma sam al sam besan” Dragoljuba Ivkova, “Devojački most” Miomira Stamenkovića i “Košava” Dragoslava Lazića.

[izvor -- NOVI KADROVI, fragment]

петак, 27. новембар 2015.

GRUPA 220: Prolazi jesen (Jugoton SY-1301 - 1968.g.)


Gle, prolazi jesen
sunce gubi sjaj
još poneka ptica leti
sama na jug
i već su davno minuli dani
ne sjećam se više
nekih stvari što su se
jos do jučer zbivale
kraj nas.

I prolazi vrijeme
zadnjih jesenjih kiša
a jednog će me jutra
na prozor pozvati majka
da vidim prvi snijeg te zime
kako prekriva put
i odnosi zadnje
tragove ljeta
iz misli nekih od nas.

четвртак, 26. новембар 2015.

Selma Borić o Vladi Dijaku


”Vladu sam srela u Butmiru 1945. na jednom aeromitingu i stalno me je pogledavao. Odmah se zainteresirao za mene. Nakon toga smo se sretali na korzu u Sarajevu. Vikendima sam često putovala u Zenicu i jednom me je Vlado sreo na željezničkoj stanici i nosio mi kofer. Pomogao mi je da uđem u voz u kojem je prozor bio slupan i onda mi je rekao ‘Selma, ne naginji se kroz prozor’. Patio je za mnom četiri godine, ali mi nikad nije prišao.