четвртак, 12. септембар 2013.

Zoran Ilić: Srećna Nova 1965.


    1.

Najkraći dan u godini najavljuje neminovni dolazak nove, sledeće kalendarske godine. Slobodnog vremena je bilo nešto više nego što je to uobičajeno. Sasvim dovoljno da se činjenice kojima sam neko vreme raspolagao preispitaju i uobliče u nešto trajnije.


    2.

Sredovečni gospodin iz grada u kom sam rođen uputio mi je elektronsko pismo. U njemu je bila i crno-bela fotografija dok bi se neispisani deo njegove poruke mogao da interpretira na sledeći način:
Hajde, iskoristi podatke koje sam ti poslao za ono što najbolje znaš. Čemu si vičan.”
Potom je usledilo obostrano ćutanje. Svako od nas se povukao u svoj svet, svoju tišinu.


    3.

Sredovečni gospodin je nekada bio muzičar. Mada je maštao o tome da postane klavijaturista u grupi u kojoj je svirao, morao je da se zadovolji ulogom bubnjara.
Pa, hajde, onda, kreni u akciju! Pravi, stvaraj muziku poput tvojih vršnjaka sa kapitalističkog Zapada.

    4.

Pominjanjem kapitalističkog Zapada kao da sa muzičkog terena prelazim na ideološki? Jer ako postoji kapitalistički zapad onda, logično, postoji i komunistički istok. Ne treba biti previše pronicljiv i poznavati to davno vreme, da bi se došlo do takvog zaključka.
Između ta dva ideološka bloka je postojala neka vrsta antagonizma. To se, čak, zvalo i hladni rat.
Sukob se prenosio i na muzički teren jer sve što je dolazilo sa Zapada je bilo dekadentno, zabranjeno ili poluzabranjeno.

    5.

Gde se sviralo, nastupalo? Uglavnom u svečanim salama srednjoškolskih ustanova, frontovskim organizacijama, mesnim zajednicama.
Prilike za to nisu bile tako česte, ali je Nova godina nezaobilazna. Tada pažnja onih koji vode računa o ideološkoj čistoti omladine popusti, omekša. Uostalom, jedan dan, jedno veče, ništa neće da promeni.

    6.

Ipak, pomislio sam, sve to što sredovečni gospodin navodi u pismu je nedovoljno. U to vreme sam bio premlad da bih u svemu tome učestvovao, i njegovo pismo nije moglo da bude okidač koji bi u moja sećanja priuvao određene događaje.
Nekada su mi godine koje gospodin navodi bile veoma važne jer su to bile godine mog odrastanja. No, u jednom trenutku sam prema svemu tome postao ravnodušan. Dosta je, nevažno je! Neka sve to prekrije zaborav! Slatki zaborav…

    7.

Sredovečni gospodin u svom pismu napominje da je to bio levi komplet bubnjeva, i da su bili retki bubnjari koji su svirali na takvim kompletima.
Bubnjevi su na pozornici obično pozadi, u bekgraundu. Napred su gitaristii pevač. I tako, konačno, stižemo do crno-bele fotografije koju mi je nekadašnji bubnjar poslao.
Naravno da on sedi za kompletom bubnjeva. Što bi se reklo: on je u akciji. Drvene palice udaraju po zategnutoj koži doboša, gitarista i basista prate ritam koji on diktira…
Na fotografiji se, ipak, ne vidi sva ta energija. Devojka na stolici sedi ravnodušno prekrštenih nogu…
Stara godina otkucava poslednje sate. Za razuzdanije dočeke Nove godine grad će morati još neko vreme da sačeka.
Skromno, baš skromno! Društvo koje izlazi iz siromašnih, poratnih godina još se zahuktava…

    8.

Nisam želeo da posegnem za drugim izvorima informacija. I zato ću morati da se krećem tim, ograničenim koordinatama: sa leve na desnu stranu fotografije, od vrha ka dnu, i da hvatam, beležim detalje. Nevažne detalje.

    9.

Ono što ne dopire iz prošlosti I sa crno-bele fotografije jeste zvuk. Njega nema! Ne uspevam sebi da ga dočaram. Dozovem.
Kao neki lajt-motiv do mene ponovo dopiru nenapisane reči gospodina iz mog rodnog grada: “Hajde, iskoristi činjenice i…”
Ne, dosta je!
Novogodišnja noć je prohujala, i ušavši u januar izgubio sam onaj elan, energiju koji me je držao danima. Nisu mi više bile važne Nove godine. Ni one koje su odavno prošle, a ni one koje su nedavno minule.
I posle tog novogodišnjeg dočeka iz šezdeset i pete je došlo jutro. Hladno januarsko jutro. Možda i snežno? Ono je bilo tako ravnodušno, distancirano od sinoćnog dočeka Nove godine.
Oni koji su bili zaduženi za ideološku čistotu mladih ponovo su navukli svoje maske na lice. Trebalo je što pre se vratiti u svakodnevni život.
Muzički instrumenti će utihnuti, skloniće se u očevu garažu, grad će se vratiti svom uobičajenom ritmu. Ni mladi neće predstavljati izuzetak. Polugodište je na pragu. Treba popraviti ocene…

    10.

Dugo vremena ništa drugo nije uspelo tako sanažno da me pokrene, angažuje moje emocije, kao crno-bela fotografija iz 1965. godine. I trebalo je priznati da je virtuelna stvarnost prekrila fizičku stvarnost. A u virtuelnom svetu je sve relativno: ima značaja, nema značaja…
Onaj imejl upućen iz grada u kom sam rođen je prekriven, potisnut dole od novih, ovogodišnjih poruka. Praznjikavih, nesadržajnih.
I tu je kraj. Surovi, konačni kraj. Što je imalo da se kaže, rečeno je!

четвртак, 1. август 2013.

NENAD MITROVIĆ: Jesi li noćas slobodna da vatru dahom zapališ...

Petoga maja 2008. g. na blogu EX YU JE MOJA FURKA je objavljen teskt NENADA MITROVIĆA o beogradskoj grupi U ŠKRIPCU.
Pa, da se i avgusta 2013.g. podsetimo Mitrovićevog teksta!

"Čarolija rokenrola jeste, između ostalog, u njegovoj jednostavnosti, mogućnosti izraza u malo prostora i materijala, opštoj prihvatljivosti i razumljivosti. Stoga ne čudi da eto ta čarolija, kako neki kažu, u tri-četiri akorda živi više od pola veka.
Ako bi me neko pitao za beogradsku scenu, sedamdesetih i osamdestih, bez razmišljanja bih rekao da je moja omiljena grupa akustričarska grupa bila «S vremena na vreme», a kada je roknerol u pitanju grupa «U škripcu». Spletom okolnosti oni su imali isto ime, kao i slavna engleska grupa «Dire Straights», što na engleskom jeziku znači "u škripcu".
Beogradske grupe tog vremena bez obzira na sve različitosti u stilu, su imali specifičnost izraza i boju, nešto svojstveno samom gradu kome su pripadale.
Ako se ne varam grupa «U škripcu», se pojavila 1980 godine. Originalna i prva postava je bila:
Milan Delčić Delča, pevač
Zoran Vulovic, klavijature
Aleksandar Vasiljević - gitara
Miloš Obrenović, bubnjevi
Aleksandar Lukić, bas.

Diskografija (LP ploče):
1. Godine Ljubavi (PGP RTB, 1982.)
2. Nove Godine (Jugoton, 1983.)
3. O Je! (Jugoton, 1983.)
4. U Škripcu (Jugodisk, 1987.)

Njihova muzika je bila jednostavna, poletna, sa puno ritma, čistih harmonija i veoma lepih tekstova. Sve je tu bilo jasno, čisto, bez ikakvih kalkulacija, i pokušaja da budu ono što nisu. Od mnogih hitova - Siđi do reke, Nove Godine itd, izdvojio bih pesmu Vreme je za nas, koja je po meni prava mala himna beogradske mladosti i duha osamdesetih, pesma koja me veoma podseća na proleće, buđenje života i optimizam te generacije.
Nijedna druga pesme mi nije toliko ličila na prepune bašte kafana, gradske ulice, prolećnu živost grada, sunce na prozorima crkve Svetog Marka, galebove na Savi, odsjaj sunca na tezgama Bajlonijeve pijace i ptice na krovovima Vračara
Večno buđenje života. Zov ljubavi."

Jesi li noćas slobodna
Da vatru dahom zapališ
Da jednom golom jelenu
Pokloniš svoju haljinu.

Tako je tužno biti crv
U jednoj zreloj jabuci
Pomislim strašno dobro je
Da sebe tebi poklonim.

Vreme je za nas,
Vreme je za novo vreme,
Budi slobodna,
Budi uvek deo mene.

уторак, 2. јул 2013.

Jovan Jovanović: DAN KADA JE UMRO MOŠA PIJADE

Za mene su šezdesete godine (ja sam, inače, četrdestdeveto godište), i mislim ne treba tu puno da objašnjavam šta one za mene  predstavljaju i znače!

Ja bih sad samo kratko. Prvo, sećam se dobro, ma bio sam ja još u prvom razredu osnovne škole da daleke pedesetisedme (1957) izašli mi oko podne iz škole da idemo kući, a morali smo prvo pored jedne trafike (ili kioska) da prođemo. I ja ugledah preko čitave prve strane "Politike": slika Moše Pijade i naslov "Umro Moše Pijade!"

E, onda, početkom šezdesetih čak i mi u jednom malom srpskom selu znali smo (ne znam kako?! Preko radija, televizije...)  da je 1961.g. Kenedi postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

U međuvremenu sezdesetdruge il trece ja se bio popeo u kotobanju (koš za kukuruz) da.. ne sećam se tacno ili da okrunim jednu korpu kukruza ili... I ja videh dole neki papir, beli.. A presavijen a vidilo se da je presavijen i ja.. kad ono stvarno kao plakata i jeste plakata bila (jos mirisala na stampariju) bila slika dzona kenedija sa super farbama i deo americke zastave. Ja nemam pojma otkud?!

I, naravno, i za nas je veliki dogadjaj bio Kenedijevo ubitstvo šezdesetitreće..

E, sad ću mnogo cega da godinama preskocim jer mnogo toga je i ovde spomenuto (i u slici i u..

"Minimaks počinje sezdesetiosme februara subotom mislim evo link:


gde Milovan i licno i super o pocetku, a i ja sam bio od prve radio-emisije slušalac i prekino sam u jesen (jer sam morao da idem u JNA), i tek u prolece sedamdesete sam opet nastavio da slusam Minimaks.
I u jednoj emisiji cuo za mogucnost odlaska studenata na mesec-dva rada u englesku
Iako nisam bio student ja se javio na taj broj koji nam je milovan *izrecitovo :)

i pre nego sto zavrsim ovu moju pricu da još kratkoda tek 12. septembra sedamdesete u hajdparku na jednom koncertu u Londonu.. (evo ima link - http://www.ukrockfestivals.com/Hyde-park-9-12-70.html)zavrsavaju se za mene šezdesete.

Pre početka koncerta vidim u velikom krugu sede mladi ljudi.. uglavnom svi sa dugim kosama i puše.. (ja tad jos nisam čuo za hipike, a i vidim ja jos kako sele jednu cigaru od jednog do drugog.. I ja u sebi malo seljački:  "Pa, jel i oni nemaju novaca da kupe cigare?!" I tek kasnije sam sazno da su oni pusili travu, i to otvoreno.

Počeo koncert i tamo polovinom prodjose bas pored isto sa dugim kosama al na ledjima na crnim koznim jaknama procito "hell angels"
Eto, to je sve!

UGLAVNOM ŠEZDESETE)

понедељак, 14. јануар 2013.

ZBOGOM BRUS LI ili: Nikad(a) nemoj plakati zbog ljubavi



(Evo "starog" teksta u potpuno NOVOME RUHU tj ODELU.
Naslovljen je "Nikad nemoj plakati zbog ljubavi", a premijerno objavljen 06. avgusta 2010. godine. 
Dakle, ovo je REPRIZA.
Autor teksta je bio (i ostao!) Hroničar: bloger sa nick name-om Hroničar je uređivao stari "EX YU je moja furka")

POČETAK:
Malo književnosti, malo muzike... Prošlost je levo i desno, dok je sadašnjost samo - pravo!
Dakle, opet je na dnevnom redu čarobna reč - fragment.
Šta da se radi: ceo tekst je previše, a odlomak/fragment je SASVIM dovoljan.
Pa, krenimo onda sa FRAGMENTOM!


F R A G M E N T

"Godinu dana kasnije, na završetku naše veze, ti si me podsetila na tu pesmu, priuštila mi lagano, sentimentalno putovanje u prošlost.
Bile su to godine Bitlsa, tvista, Džona Kenedija, misterioznog samoubistva Merilin Monro, rata u Vijetnamu... Prvih televizora, frižidera, glomaznih radio tranzistora na baterije...
Kako smo se samo ložili na Vijetnam! Give peace a chance, ti nevaljali ujka Same! Ili na ubistvo Džona Kenedija u Dalasu! Kako sam samo mrzeo Dalas, grad ubica. (Dalas u Teksasu, zemlji snova u kojoj se dešavaju svi oni čudesni vesterni?! To nikako nisam uspevao da shvatim.) Čak i na Moiza Čombea, negativca iz Kongo Brazavila. Gotivio sam tog frajera, koji je nosio elegantna odela i neprestano izlazio iz nekih aviona, ma koliko ga pljuvali na TV-u. I, izgleda, da nisam bio jedini, jer je svako drugo ciganče u gradu imalo nadimak Čombe.
Verovatno da smo razgovor o raskidu započeli još u Knez Mihailovoj, na trotoaru ispred pešačkog prelaza, dok smo čekali da se na semaforu upali zeleno svetlo da u|emo u park. Razgovor se odvijao brzo, bez uvoda:
- Znaš, imam drugu devojku i zato mislim da nas dvoje treba da prekinemo...
Ušli smo u park i ti si me tada podsetila na tu pesmu, na možda i jedini hit davno već zaboravljene Vanje Stojković. Ne spuštajući pogled i zadržavajući osmeh na licu, rekla si:
- Da li znaš onu pesmu: 'Nemoj nikad plakati zbog ljubavi, to je samo propuštena noć... Nemoj nikad plakati zbog ljubavi, jer već sutra će nova ljubav doć'?
Izgovorila si to do kraja i, kao što rekoh, naterala me da odem u jedno drugo vreme. U vreme kada sam gore, u Staroj koloniji, u ujakovoj kući, ležao na otomanu i u rukama držao omot ploče koja se okretala na gramofonu - crno-bela fotografija devojke sa naočarima i dugom, ravnom kosom. Da, to je bila Vanja, devojka iz šezdesetih. Koga je ona volela davne '62, '63, možda i '65, i gde bi uveče, njih dvoje i njihovo društvo, zaglavljivali i uživali u životu, u svojih dvadeset i pet godina?! I da li su te njihove zabave, ro|endani, žurke, ili kako su ih oni već nazivali, bile mlake uz upaljeno svetlo, voćne sokove i poneko pivo, ili žestoke uz cigarete, alkohol, potpuni mrak i gramofon odvrnut do kraja?
- Nemoj nikad plakati zbog ljubavi - rekla si hrabro i nisi zaplakala.
Da li je tih nekoliko stihova davno zaboravljenog šlagera poslužilo kao čarobna formula da, te večeri, suze ne skliznu niz tvoje zajapurene obraze? Ne znam, ali uspela si da, za trenutak,
uteraš melanholiju u moje kosti. Samo to. Jer, devojka koja ne ume da se bori za muškarca nikad nema šanse. Pre ili kasnije on će je ostaviti. Ljubav traži istinske borce. Zar nisi čitala
Romea i Juliju? Ljubav ili smrt. Ničeg nema izme|u. Ili ima: ovakve veze kao što je tvoja i moja?
Potpuno si u pravu, Lili F. - nemoj nikad plakati zbog naše ljubavi, nemoj ni jednu tričavu suzu da potrošiš na nju, već hrabro uleti u neku drugu ljubavnu vezu, rutinski je odradi do kraja i zaboravi me. Veruj mi, učinićeš mi uslugu."

(...)
Nad gradom Beogradom pada noć, avgustovska... Vrela...

EPILOG:
 
U stvari, epiloga nema... Nema ga čak ni u tragovima...
Jedino je nad Beogradom julsko, a ne AVGUSTOVSKO predvečerje...
Ali to su tek NEVAŽNE NIJANSE.