1.
Najkraći dan u godini najavljuje neminovni dolazak nove, sledeće kalendarske godine. Slobodnog vremena je bilo nešto više nego što je to uobičajeno. Sasvim dovoljno da se činjenice kojima sam neko vreme raspolagao preispitaju i uobliče u nešto trajnije.
2.
Sredovečni gospodin iz grada u kom sam rođen uputio mi je elektronsko pismo. U njemu je bila i crno-bela fotografija dok bi se neispisani deo njegove poruke mogao da interpretira na sledeći način:
“Hajde, iskoristi podatke koje sam ti poslao za ono što najbolje znaš. Čemu si vičan.”
Potom je usledilo obostrano ćutanje. Svako od nas se povukao u svoj svet, svoju tišinu.
3.
Sredovečni gospodin je nekada bio muzičar. Mada je maštao o tome da postane klavijaturista u grupi u kojoj je svirao, morao je da se zadovolji ulogom bubnjara.
Pa, hajde, onda, kreni u akciju! Pravi, stvaraj muziku poput tvojih vršnjaka sa kapitalističkog Zapada.
4.
Pominjanjem kapitalističkog Zapada kao da sa muzičkog terena prelazim na ideološki? Jer ako postoji kapitalistički zapad onda, logično, postoji i komunistički istok. Ne treba biti previše pronicljiv i poznavati to davno vreme, da bi se došlo do takvog zaključka.
Između ta dva ideološka bloka je postojala neka vrsta antagonizma. To se, čak, zvalo i hladni rat.
Sukob se prenosio i na muzički teren jer sve što je dolazilo sa Zapada je bilo dekadentno, zabranjeno ili poluzabranjeno.
5.
Gde se sviralo, nastupalo? Uglavnom u svečanim salama srednjoškolskih ustanova, frontovskim organizacijama, mesnim zajednicama.
Prilike za to nisu bile tako česte, ali je Nova godina nezaobilazna. Tada pažnja onih koji vode računa o ideološkoj čistoti omladine popusti, omekša. Uostalom, jedan dan, jedno veče, ništa neće da promeni.
6.
Ipak, pomislio sam, sve to što sredovečni gospodin navodi u pismu je nedovoljno. U to vreme sam bio premlad da bih u svemu tome učestvovao, i njegovo pismo nije moglo da bude okidač koji bi u moja sećanja priuvao određene događaje.
Nekada su mi godine koje gospodin navodi bile veoma važne jer su to bile godine mog odrastanja. No, u jednom trenutku sam prema svemu tome postao ravnodušan. Dosta je, nevažno je! Neka sve to prekrije zaborav! Slatki zaborav…
7.
Sredovečni gospodin u svom pismu napominje da je to bio levi komplet bubnjeva, i da su bili retki bubnjari koji su svirali na takvim kompletima.
Bubnjevi su na pozornici obično pozadi, u bekgraundu. Napred su gitaristii pevač. I tako, konačno, stižemo do crno-bele fotografije koju mi je nekadašnji bubnjar poslao.
Naravno da on sedi za kompletom bubnjeva. Što bi se reklo: on je u akciji. Drvene palice udaraju po zategnutoj koži doboša, gitarista i basista prate ritam koji on diktira…
Na fotografiji se, ipak, ne vidi sva ta energija. Devojka na stolici sedi ravnodušno prekrštenih nogu…
Stara godina otkucava poslednje sate. Za razuzdanije dočeke Nove godine grad će morati još neko vreme da sačeka.
Skromno, baš skromno! Društvo koje izlazi iz siromašnih, poratnih godina još se zahuktava…
8.
Nisam želeo da posegnem za drugim izvorima informacija. I zato ću morati da se krećem tim, ograničenim koordinatama: sa leve na desnu stranu fotografije, od vrha ka dnu, i da hvatam, beležim detalje. Nevažne detalje.
9.
Ono što ne dopire iz prošlosti I sa crno-bele fotografije jeste zvuk. Njega nema! Ne uspevam sebi da ga dočaram. Dozovem.
Kao neki lajt-motiv do mene ponovo dopiru nenapisane reči gospodina iz mog rodnog grada: “Hajde, iskoristi činjenice i…”
Ne, dosta je!
Novogodišnja noć je prohujala, i ušavši u januar izgubio sam onaj elan, energiju koji me je držao danima. Nisu mi više bile važne Nove godine. Ni one koje su odavno prošle, a ni one koje su nedavno minule.
I posle tog novogodišnjeg dočeka iz šezdeset i pete je došlo jutro. Hladno januarsko jutro. Možda i snežno? Ono je bilo tako ravnodušno, distancirano od sinoćnog dočeka Nove godine.
Oni koji su bili zaduženi za ideološku čistotu mladih ponovo su navukli svoje maske na lice. Trebalo je što pre se vratiti u svakodnevni život.
Muzički instrumenti će utihnuti, skloniće se u očevu garažu, grad će se vratiti svom uobičajenom ritmu. Ni mladi neće predstavljati izuzetak. Polugodište je na pragu. Treba popraviti ocene…
10.
Dugo vremena ništa drugo nije uspelo tako sanažno da me pokrene, angažuje moje emocije, kao crno-bela fotografija iz 1965. godine. I trebalo je priznati da je virtuelna stvarnost prekrila fizičku stvarnost. A u virtuelnom svetu je sve relativno: ima značaja, nema značaja…
Onaj imejl upućen iz grada u kom sam rođen je prekriven, potisnut dole od novih, ovogodišnjih poruka. Praznjikavih, nesadržajnih.
I tu je kraj. Surovi, konačni kraj. Što je imalo da se kaže, rečeno je!
Нема коментара:
Постави коментар