Labud plovi po tom jezeru (i proklinje svoju sudbinu)

 

Autor teksta: ZEE WEBMAN

 

 Danas na TV Avali u popodnevnim satima je prikazan film Skupljači perja (Aleksandar Saša Petrović, 1967).  Eto razloga i povoda za (jednu) GOOGLE &  NET pretragu!

Film ulazi u finale. Porodica Bore Perjara je pred crno-belim TV-om. Mirno veče... Beli Bora u naručju drži dete: kćerku ili sina, svejedno. Na TV-u ide pomenuta pesma. Beli Bora spušta dete i napušta svoj dom, ubogi dom. Život je završen, nema ga više...

Beli Bora je taj beli labud iz pesme. Mogao bih da citiram (copy + paste) reči sa jednog NET-foruma:
"Holivudski magovi naučili su nas kako odlaze heroji (u smrt, bajku ili legendu).
Beli Bora (Bekim Fehmiju) jeste bio heroj. Pio je, krao, varao na kocki, jurio kurve, prebijao ženu, krstio mrtvo dete, korumpirao popa i igumaniju, pa i ubio, ali mu Veliki Majstor Petrović nije dao da ode kao heroj.
Bora koji je sekao vene uz vatrenu cigansku muziku, kao zadnja ljiga išunjaće se iz kuće (i filma) uz zvuke anemičnog salonskog šlagera koji njegova nevoljena žena kao opčinjena sluša i gleda sa malog ekrana tv prijemnika. Ostavljajući majku, decu, obe žene i brinući se za ono što čovek najviše voli - samog sebe. U pravoslavnom strahu od narodne milicije.

Labud plovi po tom jezeru

I proklinje svoju sudbinu:

O prokleta moja sudbino,

Kad ja nemam kog sam ljubio...

Nije Tisa ni bila njegova ljubav. Samo ispunjena želja.
A Tisa? On se njoj usput desio. Na putu odrastanja. "
(izvor --- http://forum.mondo.rs/index.php?/topic/37-jugoslovenski-film/)

Mogao bih, ali ja u napisane reči ne verujem. Napisao ih je neko ko... ko...

I znam da sam u stanju da tu scenu mnogo bolje opišem, da je osetim... Možda ne baš kao Aleksandar Saša Petrović koji ju je osmislio i preneo na veliko platno, ali blizu... Vrlo blizu...

Beli Bora je bio neko ko je skupljao belo, guščije perje i porediti ga sa Belim Labudom je sasvim umesno.
Ako je njegova koža tamna njegovo srce, duša je bela. Labuđa.
Ni guske nisu dovoljno bele da oslikaju belinu njegove duše već samo - labud.
I ko može i sme da tvrdi da Saša Petrović nije pošao upravo od te scene i onda iskonstuisao ceo film?! Da je to bila njegova Arijadnina nit koju je sledio i unapred i unazad provlačeći se kroz lavirint dvočasovnog igranog filma?!

Sve u filmu SKUPLJAČI PERJA je podređeno upravo toj antologijskoj sceni - odlazak, odlazak zauvek.

Čak je i Mirtina sudbina bolja od sudbine Belog Bore. Bolje i časna, čista smrt nego izabrati NEPOSTOJANJE. Otići u nepostojanje...
SUOČITI SE SA NEPOSTOJANJEM... To je najstrašnije...

To finale, završetak filma na neki način podseća i na sudbinu junaka Dragoslava Mihailovića iz romana KAD SU CVETALE TIKVE. Ali je surovija, mnogo surovija.

Vojvođanski Ciganin koji leti panonskom ravnicom raširenih krila i visoko... visoko... Ma gde otišao nikada više neće moći da poleti.

Život je ponekad gori i od smrti. Mnogo gori. To je ta prokleta sudbina Beloga Bore.

(P.S.
Tekst je napisan i objavljen 23.07.2011.g.
Onoga dana kada je otišla EJMI V.)